Neretko se srećem sa tvrdnjama kako nas Srbe zapadnjaci ne vole. Volela bih da podelim moje iskustvo, iz perspektive nekoga ko preko dve decenije živi u Nemačkoj, a u poslednjih 15 godina radi isključivo u multinacionalnim kompanijama sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD).
Predrasude su sveprisutne
Predrasude su sveprisutni društveni fenomen. U svakom društvu se srećemo sa pretpostavkama posebno o stvarima koje ne poznajemo dovoljno dobro. Svi smo mi rasli slušajući generalizacije negativnih stavova o Romima, “raspuštenicama”, škrtim Piroćancima, lenjim Crnogorcima, Švabama, kosovskim Albancima, pijanim Rusima, glupim Amerikancima, plavušama, homoseksualcima, itd.
Albert Ajnštajn je rekao: "Zdrav razum je samo pregršt predrasuda koje smo usvojili do osamnaeste." Posle osamnaeste, sami smo odgovorni da ne samo razlikujemo neopravdane generalizacije od istine i činjenica, već i da se svesno postavimo u odnosu na predrasude upućene nama. Ja sam oduvek imala svoj način da se suočavam sa predrasudama drugih o meni: kao detetu razvedenih roditelja, kao ženi, kao naučniku, ili kao Srpkinji. Smatrala sam izazovom da delima dokažem suprotno; reči su protiv predrasuda često nemoćne.
Šopenhauer je rekao da se svaka nacija ruga drugoj; i da svi imaju pravo. U Nemačkoj postoji vrlo mali broj predrasuda specifično o nama Srbima. Zajedno sa našim susedima kolektivno smo svrstani u jedan pojam “Jugosi”. Iako je tokom devedesetih reč “Jugo” imala negativnu konotaciju (da li možemo da ih krivimo?!), to se poslednjih godina promenilo. Istina je da većina Nemaca na Hrvate reaguju pozitivnije, ali iz vrlo jednostavnog razloga: oni povezuju Hrvatsku sa predivnim letovanjima, dok je samo nekolicina boravila u Srbiji na odmoru. Predrasude o tome da smo mi “Jugosi” glasni, temperamentni, da sve lečimo rakijom, da se plašimo promaje, da smo emocionalni i ponekad agresivni su prilično realistične pretpostavke, zar ne?
Generalizacije po pitanju kriminalnog potencijala Jugosa nastale su poslednjih decenija zahvaljujući ratovima i našim prominentnim mafijaškim grupacijama/pojedincima na zapadu. Možda to nama jeste neprijatno, ali nikako nije neopravdano. Kao posledica, možda će nas službenici u banci ili policija proveravati koji sekund duže. Iskreno, zar to nije donekle razumljivo i u suštini nebitno?
Neretko, zahvaljujuči mom istočnjačkom akcentu, suočavam se sa pretpostavkama po pitanju mog obrazovanja. Da li Nemce, koji su navikli da im decenijama iz istočne Evrope dolazi pretežno “jeftina” radna snaga (divni, vredni ljudi), mogu da krivim zbog pretpostavke o mom (ne)obrazovanju? Ne. Niti ih krivim, niti mi je bitno; vaspitana sam da čoveka ne definiše obrazovanje.
Diskriminacija mi je nepoznata
Predrasude imaju emotivnu komponentu ali postaju opasne tek kada dovedu do diskriminacije. Za razliku od predrasuda, diskriminaciju nikada nisam osetila. Nikada! Od prvog trenutka u Minhenu (2002), prema meni su se svi odnosili srdačno. Doktorat sam radila bolnici u čijoj su istraživačkoj laboratoriji osim Nemaca radili i Francuzi, Ruskinja, Ukrajinac, Maltežanin, Tunežanka i Kinezi. Svet u malom. Raznovrstan i divan. Zanimljivo je da su ponekad predrasude u okviru iste zemlje jače od onih prema drugim nacijama. Moja profesorka nije bila raspoložena da zaposli istočne Nemce, ali je o nama Srbima imala odlično mišljenje. Rado je prihvatala moje preporuke i zaposlila još nekoliko mojih drugara iz Srbije. Prelaskom u industriju 2007, pa do danas, radim većinom sa Amerkancima, ali i sa nebrojeno drugih nacija. Od osam direktnih šefova koje sam imala tokom svoje dosadašnje karijere u , samo su dvoje bili “pravi” Nemci. Moj srpski pasoš, koji nisam menjala za nemački, nikada mi nije bio prepreka. Nije me sprečio da kao jedna od retkih doktoriram sa "Summa cum laude", da vodim tim studenata i doktoranata kao i da vrlo brzo napredujem u karijeri u industriji, iako sam odsustvovala sa posla pune 2.5 godine (roditeljski odmor nakon rodjenja ćerke) i godinama nakon toga radila skraćeno vreme. Već godinama sam u menadžmentu i sada kao direktorka vodim multinacionalne timove u kojima su uvek i Nemci. U multikulturnim kompanijama nema diskriminacije već je različitost bogatstvo. Mislim da je najveća teškoća za ljude u Srbiji u tome da zaista shvate koliko su gradovi u zapadnoj Evropi u srži multietnički. Nekoliko primera. Moja ćerka ide u školu sa decom najrazličitijih maternjih jezika, iz veoma zanimljivih kombinacija brakova. Dok pišem ovaj tekst, ona je u svojoj sobi sa tri drugarice - jedna je pola Japanka/pola Nemica, druga je Ruskinja, treća je pola Nemica/pola Italijanka. Ćerkin najbolji drug iz detinjstva je pola Ukrajinac/ pola Grk. Naša prva komšinica je iz Perua. Komšija ispod nas je Englez. U potkrovlju žive Italijani, a u prizemlju Arapi. Najbolji prijatelji mog muža, su Antonio (Italijan), Krisztian (Mađar), i Siegfrid (pola Nemac/pola Bosanac!); svi četvorica su rodjeni u Minhenu. Moje najbolje drugarice u Minhenu su pored Nemica i Francuskinja /Tunežanka i Španjolka (tj. Katalonka udata za Španca).
U takvom svetu, bilo bi izuzetno naporno pridavati značenje tome ko je kog porekla, kao i povezivati poreklo sa političkom situacijom u matičnim zemljama. Zakjlučila bih da je teza da nas evropski zapadnjaci kao i Amerkanci ne vole, samo još jedna neosnovana predrasuda. Ljudi širom sveta su radoznali da upoznaju druge narode, multinacionalnost je u razvijenim zemljama svakodnevica, normalnost. Ljudi se cene po umeću, po kvalitetu rada, po doprinosu i po ponašanjau, a ne po poreklu, boji kože ili religiji. Narod je u razvijenom evropskom zapadu suočen sa interesantnim i važnim pitanjima kao što su digitalizacija i nove tehnologije, socijalno-ekološka transformacija društva, poslovi budućnosti. Prosečan čovek na zapadu ne troši svoje emocije na nacionalna pitanja, za njega su to kategorije iz prošlosti. Jedan pogled na futbalsku reprezentaciju Nemačke, Francuske, Italije ili Holandije je dovoljna potvrda izrečenog.
Migranti u Nemačkoj posle 2015 godine
Tekst ne bi bio potpuno iskren ako se kritički ne osvrnem na nove tendencije u Nemačkoj nakon više talasa izbeglica počevši od 2015 godine. Iako Nemačko gostoprimsto nema granice, mogućnosti imaju. Određene grupacije su iskoristile talase ratnih izbeglica a time i gostomprimstvo domaćina. Integracija POJEDINACA iz kultura udaljenih od evropske se pokazala teškom, a kriminalni potencijal veliki. To sve naravno ostavlja posledice na socijalni sistem. Rezultat su porast neraspoloženja u delovima naroda, kako medju tako i medju drugim nacijama.
Posmatrano sa naše strane, neraspoloženje povodom migracije iz udaljenih kultura samo povećava odobravanje migracije iz i drugih tradicionalno "gastarbajterskih" zemalja. Poslednjih godina se upravo mi spominjemo kao primer uspešne integracije.
