Pitanje odnosa nauke i religije je složena tema koja često izaziva kontroverze.
Moj odnos ka religiji nije uvek bio jasan i definisan, i menjao se vremenom.
Kroz našu hrišćansku istoriju, bilo je slučajeva kada je religija bila motivacija za naučna otkrića (Gregor Mendel je kroz svoje proučavanje genetike želeo da razume pravila Boga); ali i slučajeva kada je dolazilo do sukoba (Galileo Galilej, teorija evolucije, itd.). Često se citiraju poznati naučnici i njihova religioznost bez uzimanja u obzir kada su citati izrečeni kao i njihovo dublje značenje.
Jedna važna stvar se često zaboravlja. Svet je i veći i stariji od hrišćanstva; i veći i stariji od ljudi. Tema svedena na diskusiju o odnosu našeg Boga i nauke mi se čini suženom. Nauka je u svojoj univerzalnosti konstanta koja objašnjava svet i kao takva ne spada u istu sferu sa bilo kojom religijom.
Enciklopedija Britannica definiše religiju kao odnos ljudskih bića prema onome što oni smatraju svetim, apsolutnim, duhovnim, božanskim ili vrednim posebnog poštovanja. Ova široka definicija uključuje veru u neku vrstu više sile, i naravno da je najlakše ako je ta sila objašnjena konkretnom religijom zasnovanoj na dogmi. Potreba ljudi da traže osećaj smisla i svrhe u životu koji prevazilazi naš materijalni svet je iskonska i zastupljena u osnovi svake religije kroz istoriju čovečanstva. Smatram da je ta iskonska ljudska potreba daleko dublja i individualnija od dogmatskih postavki i da je najbolje opisana pojmom duhovnosti ili spiritualnosti.
Spiritualnost nije isto što i religija i ne temelji se na dogmi. Za mene, vera jeste jedan oblik spiritualnosti ali duhovnost je daleko širi pojam. Svako od nas ima svoj put ka duhovnosti i ka dostizanju dubokog ličnog osećaja svrhe i smisla. Sam proces ispitivanja vlastitih uverenja i vrednosti može biti naš izvor snage i nade u teškim trenucima i situacijama. Medjutim, šta ako meni naučna otkrića daju upravo taj osećaj svrhe i smisla? Da li nauka postaje moja religija? Ne. Nauka igra jednu od važnih uloga u mom ličnom procesu spiritualnosti.
Spiritualnost je potraga za duhovnim razvojem, to je vrsta introspekcije i važna za život ispunjen smislom i zadovoljstvom. Moja duhovnost uključuje uživanje u prirodi, razumevanje prirode i upoznavanje sveta oko nas, umetnost, ali i potragu za unutrašnjim mirom upražnavanjem meditacije. Iako sam svesna da se prilikom vežbi meditacije moje disanje produbljuje i utiče na usporavanje rada srca, kao i da se prilikom slušanja klasične muzike luči hormon dopamin i aktiviraju neuronske mreže u mom mozgu, poznavanje osnovnog organskog procesa zaduženog za promenu mojih emocija ne isključuje moje uživanje u istim. Mozak se odlikuje neuroplastičnošću, što je sposobnost mozga da se vremenom menja i prilagodjava. To nam svakako pomaže u dostizanju zadovoljstva i unutrašnje harmonije. Ako neko do tog osećaja dolazi molitvom svom Bogu, kao što to nedeljom radi moj suprug, odlično. Svaki pojedinac mora sam da pronađe svoj put.
Na kraju se postavlja pitanje da li sam ateista? Ne znam. Poštujem hrišćansku tradiciju, volim i slavim najveće praznike. Palim sveću za moju baku, za mog tatu. Ponekad se i pomolim za njih dok palim sveće. I osećam se dobro. Svakako da je deo hrišćanskog duha zastupljen u mojoj spiritualnosti, ali daleko od toga da verujem u nadmoćnog Boga i da crkva kao institucija igra bilo kakvu ulogu u mom životu. Naročito ako ateizam definišemo kao aktivnu tvrdnju da Bog ne postoji, deluje mi skurilno tvrditi da nešto što niko nije dokazao da postoji, ne postoji. Ono što definitivno postoji jeste vera. Razumeti ljudsku težnju za ličnim oblikom duhovnosti čini mi se važnijim nego deliti etikete vernik ili nevernik.
Potreba za spiritualnošću je ljudska, iskonska. Bilo ju je i pre i posle svake religije. Religija je samo jedan njen oblik, i svako on das ima mogućnost da razvije sopstvenu duhovnost ako to želi. Ličnu, duboku, izvajanu od sopstvenih iskustva i formiranu sopstvenim uverenjima.
Izvor:
Definicija iz enciklopedije Britannica
Fotografija sa wix.com