Nisam želela decu. Odlučila sam tada, početkom mojih dvadesetih, da ne raðam, i planirala život u skladu sa tim.
I to je sasvim ok; odluka da li želi ili ne želi da rodi, jeste ženina. Samo njena.
I o tome sam pisala u mom romanu. Kod mene se, sasvim iznenadno i pomalo drsko, sve promenilo tog februara 2009. godine. Držeći bebu prijatelja u zagrljaju, mirišući tu zlatnu kosicu, moja materica se oglasila. Presekla me je hladna oštrica, ceo svet zavrtela, i sve promenila: odlučila sam da se udam, da rodim.
I to je bilo ok - jer odluka je opet, bila moja.
Možda upravo zbog toga opis porođaja u mom romamu "Jedna od mnogih" jeste jedan od mojih omiljenih delova. Bolelo me je i dok sam pisala, jer taj osećaj u utrobi: kada materica gori a bol dah cepa i koske lomi, to mi koje život dajemo nikad ne zaboravljamo.
Ali me je bolelo i zbog nečega drugog. Dok sanjam o svetu u kome sve devojčice i žene mogu slobodno i nesputano da donose svoje odluke, zahvalna sam generacijama žena pre nas koje to nisu mogle - a imale su snage da se za naša prava izbore. I njima smo dužne da tu borbu nastavimo, za svaku devojčicu.
Muškarci, nemojte nikada da pomislite da ste jači pol. Jer, niste.
